Po junastvu, pouzdanju i odlučnosti, čuvenom imenu i dobrom glasu — stajao je u početku ustanka Vasa Čarapic, vojvoda gročanski, uz samoga Vožda Karađorđa. Tako ga je i pesma narodna stavila, odredivši mu zavidno društvo u lepim stihovima:
Beograde, što si potamneo?
A kako ti potamniti neću,
Kad me biiju sa četiri strane:
S jedne strane dare od Rusije,
S druge strane od Beča cesare,
S treće strane Petroviću Đorđe,
A s četvrte Čarapicu Vaso!
Nalazeći se na vrhuncu takve slave, Čarapic je junački poginuo na bedemima tvrdoga Beograda u zoru 30. novembra — na Sv. Andriju — 1806. godine. Šta je Srbima značila smrt njegova svedoči narodno pevanje po osvajanju Beograda:
Beograde velika radosti!
Čarapicu velika žalosti!
Beograd se od Turaka uze,
Ali soko Čarapicu pade!
Ali nam se čini, da to još bolje kazuje zabeleška. M. Đ. Milićevića, kome je Petar Jokić, stari buljubaša Voždov, u pero kazivao događaje iz tog doba. “Kazavši — veli Milićević — kako je Čarapic pao, Jokić se zagušio od plača, i dugo, posle toga, nije mogao nastaviti pričanje”. Tako je stari borac žalio za nenaknadnim junakom punih četrdeset i šest godina doći!
Junak sa Avale
Vasa Čarapic rođen je 1770. godine u Belom Potoku, selu pod Avalom, a porodica mu je starinom iz Kuča.
U Kočinoj Krajini i Vasa se borio protiv Turaka kao mlad dobrovoljac, a po svršenom ratu, kad Turci ponovo zemljom ovladaše, izabran je bio na skupštini nahiijskoj za kneza nahiije gročanske. Vršeći tu dužnost, Vasa je izašao veoma na glas kao razborit i odlučan starešina. Stoga je i sam bio u krvavu spisku beogradskih dahija zajedno sa bratom od strica, Markom. Saznavši to, Čarapici su se čuvali bliže Avali i gledali su da izbegnu potrebu silaziti u Beograd. Ali kad Marko Čarapic pade kao jedna od prvih žrtava dahijske seče knezova, Vasa vide da je došlo doba drugčijega rada. Skloni se, za vreme, na Avalu, razmišljajući šta će činiti u šumi od mraza ogoljenoj, ako bi ga Turci stali tražiti. Zima je izmicila a topliji su dani osvajali — i Vasa uskoro ugleda da je glog počeo listati. Junak planu i ožive, izvadi malenicu srebrnu paru i udenu u glog da ga time daruje, pa grunu iz pištolja i radosno kliknu: “Čik sad, Turo! Gora olista: Vasa steče krila!”
Ustanik
Kad se posle srpske nedace na Jagodini, u samom početku ratovanja, vraćao u Beograd opaki dahija Kučuk-Alija sa strašnim imejnikom svojim Gušanecem i njegovim besnim krdžalijama — pričeko ih je Čarapic s malo društva u zasedi i od njih učinio pokor. Posle toga su se Turci pažljivije zatvarali u svojim kućama u Beogradu.
Ostavljajući na stranu druge bojeve, u kojima se Čarapic tako odlikovao da je stekao prava i slobode ići u svako doba Voždu pod čador bez prijavljivanja — zastaćemo na najslavnijem događaju, na osvojenju Beograda, čemu je Čarapic svesno težio još od samoga početka ustanka.
U tom slavnom i krvavom boju Vasa je vodio svoju vojsku i Voždovu gardu na najtvrđu Stambol-kapiju, osvojio je, ušao u varoš i pobednički pošao u pomoć braći koja su napadala na četvrtu — Vidin-kapiju. U najvećoj seči vojvoda Čarapic okrete se svojoj vojsci i viknu: “Za mnom te junaci!” U tom trenutku pogodi ga tane i on pade, smrtno ranjen, pri ulasku u Beograd za čiju je slobodu živeo i za čiju je slavu umro.
Vojnici njegovi iznesoše vojvodu svoga na nosilima od pušaka u glavni stan srpske vojske, na Taš-Majdan, gde hrabri ratnik predade dušu Gospodu, ostavljajući amanet da ga sahrane kod manastira Rakovice u blizini Beograda, gde i danas počiva.
Na mestu gde je Čarapic pao počinje danas živa “Čarapiceva ulica” slobodnog Beograda.
