Na današnji dan 1856. godine, rođen je vojvoda Stepa Stepanović. Ako je neko u sebi okupio vrline srpskog naroda, onda je to Stepa Stepanović, voljeni oficir koji je delio sudbinu srpskih vojnika, junak Cerske bitke, vojvoda koji je probio Solunski front, ministar vojni, komandant koji nikada nije povukao naređenje, ali i skroman čovek iz naroda koji se vodio parolom „Sve za državu“.
Na svega desetak kilometara od centra Beograda nalazi se rodna kuća čoveka koga su Turci zvali Jedrenski gromovnik, Francuzi – Čelični čovek, a Srbi – Cerski junak, kuća velikog Stepe Stepanovića.
Stepanovići su ime dobili po čiča Stepanu koji se, početkom 18. veka doselio u Kumodraž i koji se, rame uz rame, borio uz Karađorđa tokom Prvog srspkog ustanka.
NJegovo ime ponosno je poneo unuk rođen 1856. godine. Trogodišnju osnovnu školu Stepa Stepanpović je završio u svom selu a gimnaziju u Beogradu.
Hteo je da bude sveštenik
„Ono što znamo jeste da je Stepa bio veoma pobožan, privržen veri i Bogu i da je hteo da bude sveštenik, međutim, to se nije svidelo njegovom ocu, kako kažu neke beleške, pa ga je izgleda otac nagovorio da ode u vojnu školu. Stepa je kasnije izgovorio da je bio zahvalan roditeljima što su ga poslali na školovanje i uputili ga na vojni zanat“, kaže dr Nenad Lajbenšperger, istoričar.
Školovanje prekidaju srpsko-turski ratovi, nakon kojih se vraća akademiji i završava je 1880. kada upoznaje i buduću suprugu Jelenu Milovanović, ćerku sreskog načelnika koji u početku nije odobravao tu vezu. Međutim, ljubav je pobedila i oni su se venčali 1881. Onda su ratovi počeli da se nižu. Najpre srpsko-bugarski rat, nešto kansije Balkanski ratovi i na kraju Prvi svetski rat. Za zasluge i hrabrost dobio je čak 35 odlikovanja.
Tri reči koje opisuju Stepu Stepanovića
Nenad Lajbenšperger kaže da Stepu Stepanovića kao čoveka možemo opisati sa tri reči.
Jedno je pravičan, druga je skroman i treća je osobenjak. Pravičan je bio jer je uvek verovao u pravdu, u poštenje – tako je živeo kako u privatnom životu, tako i u vojsci. Bio je izuzetno skroman. Nije hteo nikakve počasti. Kada je otišao u penziju i kada je dobio prvu penziju – postoji priča da je odbio da je primi jer je smatrao da je suviše velika i da će oštetiti državnu kasu. Tek kad je ona prepolovljena onda ju je primio. Nakon završetka Prvog svetskog rata on je na čelu armije koja ulazi u Sarajevo i postaje komandant te vojne oblasti. Odredili su mu da bude smešten u dvorcu u kom je ranije bio smešten turski vezir a kasnije guverner Bosne i Hercegovine iz Habzburške monarhije, ali kada je video luksuz i raskoš, rekao je – ne, to nije za mene i smestio se u jednu od pomoćnih zgrada“, ispričao je Lajbenšperger.
Po sopstvenom zahtevu razrešen dužnosti 1919.
Kažu da je vojvoda Stepa voleo narodni jezik, narodnu pesmu, narodno odelo, narodne običaje, da je celog života spavao na tvrdom vojničkom krevetu i da je jeo samo vojnički hleb. Imao je svoj stav i svoj svet u koji niko nije imao pristup. Izbegavao je hvalospeve, slavlja, raskoši.
Voleo je da bude sam, da šeta sam, jede sam, sedi sam u kafani. Bio je čovek koji je ceo život proveo na frontu, a koji je iznad svega voleo mir u svakom smislu. Po sopstvenom zahtevu razrešen je dužnosti 1919. kada se povlači u Čačak i posvećuje porodici, unucima, cveću u bašti i običnim svakodnevnim kućnim poslovima.
Anegdota o vojvodi
„Postoji jedna anegdota, dok je testerisao drva spremajući se za zimu, neki seljak je prolazio pored kuće, zastao je i pitao ga – da li ovde živi vojvoda Stepa, on je odgovorio – tu živi. Onda ga je seljak pitao – ti mu spremaš drva za zimu, koliko ste pogodili cenu. Vojvoda kaže, nismo ništa pogodili, ja za vojvodu radim 12 meseci. Seljak je rekao – imaš i za koga da radiš. Seljak je otišao ne znajući da je pričao sa vojvodom Stepom“, ispričao je istoričar.
Poseban i skroman, državi je dao sve, a od nje tražio samo jedan poklon – staru kobilu Vilu, koja mu je bila drug i saputnik kroz ceo Veliki rat.
„Sticajem te okolnosti, on je kobili spasao život i ona je njega ispratila na večni počinak“, rekao je Nenad Lajbenšperger.
Za rodnu kuću Stepe Stepanovića, danas nažalost malo ljudi zna. NJegova kuća čeka da ispriča priču o hrabrosti, časti, skromnosti i poštenju.
