Beograd početkom 20. veka bio je grad fijakera, kočija i konja. Najbrže prevozno sredstvo bio je tramvaj koji je vukla parnjača, a svaka vožnja do predgrađa bila je mala ekspedicija. U takvu varoš jednog dana je stigla vest: dolazi nešto nesvakidašnje – kola koja idu bez konja.
Mladi Sreten Kostić, po zanatu fotocinkograf, tog dana nije ni slutio da će postati legenda. Trgovac Rista Nanka ga je pogledao i gotovo usput upitao:
„Sreto, hoćeš li ti da budeš šofer?“
„Šta je šofer?“ zbunjeno je pitao mladi Kostić, prvi put čuvši tu reč.
Nanka se nasmejao i objasnio:
„To su ti kola što sama idu. Nema konja, nema bičeva. Motor radi, točkovi gumeni, ide gde hoćeš i kako hoćeš.“
Sreta je pristao, ni ne znajući da će tog trenutka ući u istoriju.
Dolazak prve aždaje na točkovima
U aprilu 1903. godine, na beogradsku železničku stanicu stigao je Neselsdorfer tip B – fijaker sa motorom, danas bismo rekli krštenica našeg automobilizma. Vozilo je došlo iz češke fabrike „Tatra“, a uz njega i jedan nemački mehaničar, poslat da obuči Kostića.
Ali mehaničar je bio više ljubomoran nego učiteljski nastrojen. Na svako Sretino pitanje davao je pogrešne odgovore. Kada je vlasnik automobila, bogati trgovac Boža Radulović, shvatio o čemu se radi, poslao je mehaničara nazad u fabriku. Tako je Kostić ostao samouk.
Kasnije će se sećati: „U početku, naravno, nije išlo glatko.“ Magneto, paljenje, loš benzin – sve mu je bilo rebusi i zagonetke. Ali nije odustajao.
Beogradski podsmeh i radoznalost
Dolazak prve „aždaje na točkovima“ izazvao je pravu senzaciju. Beograd je reagovao onako kako samo Beograd ume – podsmehom, dosetkama i nevericom.
„Pokretni šporet!“, dobacivali su prolaznici.
„Železnica bez šina!“, govorili su drugi.
A kada bi motor zagrmeo, uvek bi se našao neko da vikne: „Grmi kao Sveti Ilija!“
Deca su trčala za automobilom, krstila se i bežala. Seljaci u predgrađu gledali su vozilo kao osmo čudo sveta. Kada bi se kola pokvarila – a kvarova je bilo često – morali su da ih dovlače konji ili volovi. Beograd je tada video neobične prizore: gospodin u cilindru sedi u luksuznim kolima, a ispred njih idu volovi i vuku „čudo tehnike“ – na opšti smeh okupljenih.
Danas vožnja do Obrenovca traje pola sata. Ali 1903. godine, odlazak do Umke ili Ostružnice bio je događaj, a put do Obrenovca prava avantura. Automobil se kvario, putnici su pola puta gurali vozilo, a deca i seljaci stajali pored puta u neverici.
Za jedne je to bila đavolja naprava, za druge novo Božije čudo. Ali za sve – nešto o čemu će se pričati još dugo.
Od fijakera do kraljevog šofera
Upornost i veština brzo su Kostića učinile nezamenjivim. Već 1912. godine postao je lični šofer kralja Petra I Karađorđevića. Na fotografijama iz tog vremena jasno piše: „Sreten Kostić, lični šofer kralja Petra.“
Sa monarhom je prošao i kroz najteže godine. Tokom Prvog svetskog rata, povlačeći se sa vojskom, vozio je kralja u kadilaku. Kada se automobil zapalio usred puta, kralj se razbesneo i dao mu otkaz. Kostić se potom obreo na crnogorskom dvoru, gde je vozio sina kralja Nikole sve do kraja rata.
Učitelj i pionir
Po povratku u Beograd, Kostić je postao više od šofera. Osnovao je Udruženje beogradskih šofera, a zatim i prvu privatnu auto-školu. Njegovi učenici postali su prvi profesionalni vozači u prestonici. Bio je i pionir i pedagog – čovek koji je postavio temelje šoferskog zanata u Srbiji.
Godine 1928, povodom jubileja četvrt veka automobilizma u Beogradu, Kostić je dao intervju. Govorio je sa setom:
„Kod nas se rđavo misli o šoferima i njihov se rad potcenjuje, mada je težak, odgovoran i delikatan.“
Dodao je i da već dve godine ne vozi. Ipak, jubilej mu je doneo makar malu satisfakciju – Beograd je makar na trenutak pokazao da ume da ceni svoje pionire.
Sreta pored Avalskog druma
Posle 1930. godine povukao se u kuću pored Avalskog druma. Njegov dom bio je mala galerija uspomena: pomoćne prostorije sazidao je od automobilskih tablica, a dane provodio slikajući i vajajući. Najviše je voleo da pravi štapove ukrašene pticama i simbolima.
Beograđani su ga obilazili – jer razgovarati sa Sretom značilo je slušati živog svedoka jedne epohe. Njegove anegdote bile su sočne, a duh vedar i u poznim godinama.
Poslednja vožnja
Sreten Kostić preminuo je 1947. godine i sahranjen je na groblju u Jajincima. Na njegovom spomeniku stoji natpis:
„Ovde počiva prvi srpski šofer – Sreten Kostić.“
Život Sretena Kostića nije samo biografija jednog čoveka, već i priča o Beogradu koji je prelazio iz fijakerskog u moderno doba. Grad je tada živeo između smeha i čuđenja, podsmeha i divljenja.
Od nadimka „pokretni šporet“ do kraljevog šofera, od izleta do Obrenovca do prve auto-škole – sve u njegovom životu bilo je puno anegdota, zgoda i nezgoda.
I dok danas automobil doživljavamo zdravo za gotovo, vredi se setiti vremena kada je Beograd prvi put čuo tutanj motora – i jednog čoveka koji je imao hrabrosti da sedne za volan i postane prvi srpski šofer.
