Ako vam se čini da je Beograd postao grad zaliven betonom, onda sigurno niste prva ili druga generacija Beograđana kojoj uporno izmiče pogled na parkove i guste drvorede. Soliteri su već odavno po visini prešišali stabla, a i trava je zelenija na nekoj drugoj strani. Sve i da ne sežu nebu pod oblake, prestoničke zgrade su postale opaki konkurenti u disciplini zaklanjanja pogleda u visinu.
Pogled je ostao samo onima koji žive na višim spratovima betonskih obeliska. Beograd iz ptičje perspektive svakako ima svojih čari, što su Beograđani mogli uvideti još pre osamdesetak godina. Da se na što manjoj površini skući što je više moguće ljudi, bio je imperativ koji je prestonicu gurnuo u građevinski bum.
Kao da su od lego kocaka, navalilo se i na slaganje solitera sa brojem spratova ne manjim od 10. Stanovanje je u narednim godinama i decenijama postalo praktično i udobno, bar dok realnost nije pokazala i drugu stranu te udobnosti.
Noć koju je progutala plamena stihija
Da su uspele te noći da prekorače makar dva metra, jedna majka i njene dve kćerke – Nevenka, Maja i Sanja – verovatno bi se samo sa uzdahom sećale svojih najstrašnijih trenutaka.
Ta dva metra su za njih napravila razliku između života i smrti. Pred stanom porodice Vidojević, kojeg je u tom trenutku gutao požar, spas je čekao nadohvat hodnika jednog banjičkog solitera.
Samo nekoliko minuta kasnije, zgradu je opselo 12 vatrogasnih vozila. U borbu sa plamenom stihijom ušla su 53 vatrogasca, odazivajući se na dojavu anonimnog pozivaoca. Dotična osoba uputila ih je u Crnotravsku ulicu 11a, tačno ispred solitera u kom je vatra gutala stanove na 16. i 17. spratu.
Pogled u visinu je te noći mogao izazvati samo jezu. Unutar zidova solitera, petstotinak stanara je panično grabilo sekire i čekiće, samo da bi nekako oslobodilo put do protivpožarnih stepenica. Za to vreme, 35-godišnja Nevenka Vidojević i njene dve devojčice – desetogodišnja Maja i osmogodišnja Sanja – gubile su bitku sa vatrenom stihijom.
Kada su cvetali prestonički soliteri
19. mart te 1985. godine donekle je razgolitio zablude o praktičnosti i ekonomičnosti (su)života u soliterima. Moglo je u njima stanovati i više stotina duša, oni na višim spratovima su Beograd gledali kao na dlanu, a pritom su betonski obelisci nicali po sistemu „kopiraj i zalepi“.
Počev od ’60-ih godina prošlog veka, postalo je uobičajeno viđati ogromne betonske kocke, na prvi i svaki sledeći pogled slične kao jaje jajetu. Beton je „cvetao“ brže od korova, socijalizam se držao mantre rešavanja stambenog pitanja pod pokroviteljstvom države, a svemu je na ruku išao i sistem montažne gradnje.
Tako su i soliteri rasli poput kreacija od lego kocaka – sa prefabrikovanim delovima koji su ubrzali i pojednostavili „kopiraj i zalepi“ sistem. Ipak, socrealistička arhitektura je imala i svoje (vizuelne) manjkavosti. Mada o ukusima nije vredelo raspravljati, beogradski soliteri nisu se uvek mogli pohvaliti prefinjenom estetikom. To, sa druge strane, nije zaustavljalo paranje neba nad gradom. Delovi prestonice su počeli da se doimaju kao ukalupljeni, tim pre što je i generički templejt umnogome olakšavao izgradnju.
Do samog kraja ’70-ih, svoje prve ukalupljene solitere je dobila i Banjica. Međutim, prva od betonskih grdosija sa svojih 20 spratova pokazala se prilično nepraktičnom ako bi joj zapretile vatrene buktinje.
