Kriminal u Srbiji doživeo je nagli procvat tokom devedesetih godina, najviše zbog situacije u zemlji kao i veza između tadašnjeg DB sa kriminalcima.
Međutim, teritoriju za takav procvat pripremili su ljudi koji su godinama pa i decenijama ranije vedrili i oblačili prestoničkim ulicama. Jedan od njih bio je i Ranko Rubežić, poznat pod nadimkom Dač Šulc.
Rođen je 1951. godine u Peći, međutim detinjstvo i odrastanje proveo je na “Lekinom brdu”.
On je, sasvim slobodno može da se kaže, bio prvi surovi pljačkaš i reketaš u Beogradu, a čak i nakon pogibije, ljudi su zazirali od njegovog imena.
Još od malih nogu počeo je da se bavi stvarima sa druge strane zakona pa je tako zbog krađa, provala i džeparenja poslat u dom.
Čim je malo stasao, odlazi u inostranstvo, a u Nemačkoj vrlo brzo završava iza rešetaka jer je ucenjivao i iznuđivao vlasnika restorana. Uz to, uspeo je da oformi i svoju bandu sa kojom je delovao po Belgiji, Holandiji, Italiji i Austriji.
Krajem sedamdesetih godina, on se vraća u Beograd koji polako počinje da osvaja. Nije imao grupu, voleo je da je sam. Sam je napadao, sam je reketirao, sam se tukao. Jedino se od oružja nikada nije razdvajao.
Ranko Rubežić je zapravo prvi koji je počeo redovno da nosi, u najmanju ruku pištolj sa sobom, čime je prekršio i narušio ulični kodeks viteštva koji je krasio Beograd tog vremena, a koji je podrazumevao fer tuče bez hladnog ili vatrenog oružja.
Zbog preke naravi i nepromišljenih, neki bi rekli i ludačkih odluka, čak su se i ozbiljniji kriminalci njega bojali. Prema određenim pričama, kada bi se tukao skinuo bi osigurač na bombi koju je ovek nosio, a zatim bi sa njom u pesnici udarao protivnika, rizikujući da će da je ispusti i digne u vazduh i sebe i druge.
Poznata je i priča kada je policija odustala od njegovog hapšenja dok je pevao i naručivao zabranjene nacionalističke pesme u kafiću na Crvenom krstu, upravo zato što je pred njima mahao bombom.
Svađa sa Giškom
Nekoliko je različitih priča koje opisuju ovaj događaj iz 1984. godine. Naime, bilo je poznato da se Đorđe Božović Giška i Rubežić međusobno poštuju i ne upadaju jedan drugom u poslove. Međutim, jednom je teško ranio Jovana Simendića, Giškinog druga, preko čega Božović nije prešao.
Druga verzija je da je prijateljstvo puklo nakon što je Rubežić opljačkao kockarnicu u hotelu „Srbija“ koja je bila pod Giškinom zaštitom, što je Ranko znao. Nedugo zatim, Božović saznaje da je Ranko u klubu „Nana“, odlazi i biva sačekan sa cevi uperenom ka sebi. Kroz razgovor o prijateljstvu uspeo je da ubedi Rubežića da spusti pištolj, nakon čega mu ga je oteo i pucao u grudi. Tom prilikom, Rubežić je ostao bez jednog plućnog krila.
Svađa sa Petkovim
Boris Petkovi i Ranko Rubežić bili su dobri prijatelji. Međutim, zbog ličnih problema, Rubežić je počeo da planira ubistvo Gorana Vukovića Majmuna, inače Petkovog kuma, čemu se ovaj prirodno usprotivio. Nakon tenzija koje eskaliraju, Petkov otima Rubežićevu verenicu koju je kasnije oženio, a Rubežić kidnapuje Petkovog oca, sa namerom da namami Borisa da dođe po njega i ubije ga. Do toga ipak nije došlo, jer su se umešali i drugi ljudi beogradskog podzemlja, te Rubežić odlazi Petkovu na vrata da reše problem.
Ubistvo
Kako je postalo jasno da nad Rubežićem niko ne može da ima ni najmanju kontrolu, donela se odluka da on mora da bude likvidiran. Zasedu Ranku Rubežiću napravili su upravo Boris Petkov, Bojan Petrović, kao i Rubežićevi puleni Dragan Popović Dadilja i Milovan Vujisić Vuja.
Srpski Dač Šulc ubijen je 19. februara 1985. godine sa više hitaca iz pištolja kao i skraćene sačmare „Lupare“, jednog od omiljenog oružja Sicilijanaca pogotovo kada su u pitanju osvete.
U trenutku pogibije, Ranko Rubežić je imao 33 godine. Za sobom nije ostavio ništa osim imena koje se ne pamti ni po čemu lepom.
