Već su ispričane mnoge priče kao podsećanja na vreme predratno kada je Beograd bio već viđen za domaćina Olimpijskih igara 1948. u vreme poratno.
Samo, eto, niko nije računao da će ponovo postojati i taj pojam vreme ratno, koji se, nažalost, udenuo između tamo neke 1938. u danima kada je inženjer Kosta Petrović govorio o izgradnji velikog sportskog kompleksa, i deceniju kasnije, te 1948. kada su se olimpijci umesto u Donjem gradu podno spomenika Pobedniku na Kalemegdanu, takmičili u Londonu.
I niko nije računao, istina bilo je onih koji su se tome nadali, da više neće biti kraljevine i da će Jugoslaviji ostati samo ime, a da vladaće zemljom oni koji su do rata ideološki proganjani.
Tako su razne zamisli, pa i Petrovićeva publikacija o olimpijskom kompleksu od 560.000 kvadrata koji bi obuhvatao olimpijski stadion, dvoranu za mačevanje, veliku dvoranu, strelište, 10 igrališta, plivalište, jahalište, biciklističko trkalište, teren za polo, terene za fudbal i rukomet, veslačke staze, pa i ledenu dvoranu za hokej – zauvek otišle u istoriju.
Samo još malo… Inženjer je projekat nazvao Jugoslovenski narodni park kralja Aleksandra i u njemu su svoje mesto našli i pozorište na otvorenom, administrativna zgrada, gostionice, i visoka škola za telesno vaspitanje sa spomenikom kralju Oslobodiocu u centru tog velelepnog zdanja.
Megalomanski, nema šta, baš kakve su u ta doba zaista bile i želje i ambicije da se najbolji sportisti sveta okupe u našoj prestonici.
I tu ćemo zastati sa onim što vam je već možda poznato, i započećemo sa nečim što verujemo da mnogi ne znaju…
Valjda žal za tom propuštenom olimpijskom šansom nekako je stalno nakon Drugog svetskog rata lebdeo u vazduhu. Znalo se da od olimpijskih krugova na zastavama u Beogradu nema ništa, ali se težilo da se taj čarobni termin bar negde udene. I tako je 1947. raspisan konkurs za idejno rešenje – Velikog olimpijskog stadiona na Banjici!
Ideju je pokrenuo, godinu dana ranije, arhitekta Nikola Dobrović, koji je drugovima iz Centralnog komiteta u okviru studije „Obnova i izgradnja Beograda“ predstavio 2 radikalna plana.
Prvi je bio duboko kontroverzni plan za Političko-sportski stadion u zoni Donjeg grada na Kalemeganu koji ne samo da je predviđao razaranje stare beogradske tvrđave već je neprijatno podsećao na predratni projekat nacista predložen Beogradu pre njihove agresije, 1940. godine. Jer, i ta naci ideja je predviđala “raščišćavanje” vekovne istorije zarad sportskih terena.
Drugi Dobrovićev plan je bio malo smisleniji i delovalo je da će ga država sprovesti: Fiskulturni pojas od Banjice do Autokomande sa vežbalištem za 80.000 ljudi i – stadionom za 100.000 gledalaca!
Autorski tim arhitekata iz Zagreba – Vladimir Turina, Drago Boltar i Franjo Najdhart – pobedio je na pomenutom konkursu.
Prema ideji već izuzetno poznatog i cenjenog Turine (recimo sa Hinkom Gotvaldom je 1939. ponudio najbolji projekat za beogradsku Operu u Parku prestolonaslednika Petra, poznatijem kao Manjež) 1946. je započeta izgradnja stadiona na zagrebačkom Maksimiru. I baš tu ima jedna tajna veza između Beograda i Zagreba koja i dan danas traje. Ali i grada Splita u Dalmaciji. Doći ćemo do toga…
Elem, Turina je sa saradnicima zamislio banjički olimpijski stadion sa tribinama u obliku dve polukružne školjke, jednu naspram druge, uz istovremeno oslobađanje uzdužne ose stadiona. I trebalo je da primi 80.000 gledalaca.
On se kroz tu ideju uklapao sa teorijskim nastojanjima nekolicine poznatih svetskih arhitekata da savremena forma sportskog stadiona mora da polazi od osnovnih principa antičkog graditeljstva, posebno u odnosu na pejsaž i teren. Uspeo je da pomiri suprotnosti između teorije i zahtevnih tehničkih proračuna i oblika.
I sve je naposletku ostalo – samo na papiru! I da se malo o tome zna! Glavni sportski objekat tog tipa nije u socijalističkoj Jugoslaviji iznikao iz crteža i maketa hrvatskog trojca, već prema planovima Mike Jankovića, srpskog arhitekte.
Na tom Mikinom stadionu je 9. oktobra 1949. odigrana prva utakmica. I temelji mu nisu na Banjici.
Do 1989. zvanično je znan kao stadion JNA, a od tada pa do danas kao stadion Partizana. Usput budi rečeno, i Crvena zvezda ga je koristila početkom šezdesetih dok se gradila, po narodski, „Marakana“, odnosno današnji stadion Rajko Mitić.
Kad obznanismo sve ovo, da ne ostanemo dužni pričicu o vezi Dinamovog doma na Maksimiru, Splita i nesuđenog velelepnog objekta u Beogradu.
Boris Magša, Turinin asistent i saradnik na više projekata, izgleda nošen idejom da kad je već nešto pobedilo na važnom konkursu, a nije se primilo, – što da se baci! Tako je pozajmio mnogo toga od projekta Velikog olimpijskog stadiona i ugradio 1979. u Gradski stadion Poljud na kojem igra splitski Hajduk. O, da – da se videti i na prvi pogled!
A i onaj zagrebački stadion čuva i dan danas u sebi nešto beogradsko. Ogromno! Dugo je građen, u više faza su nicale tribine, a okončan je monumentalnom istočnom tribinom 1962. godine koja je preslikana sa banjičkih nacrta!
I tako i dalje živi, živi duh slovenski…
Bar kroz priče o stadionima.
