Tri vagona šinobusa punih putnika su 4. avgusta 1971. potpuno smrskana u direktnom sudaru sa teretnim vozom koji je dolazio iz suprotnog pravca.
Teška tragedija dogodila se na liniji Beograd – Požarevac, kod Vrčina oko 21.20 časova između stanica Kasapovac i Lipe.
Poginulo je mnogo ljudi: čak 35. Povređeno, teško i lakše, bilo je njih 77.
Šinobus je bio krcat putnicima: bilo je tu radnika koji su se vraćali sa posla iz Beograda, ali najviše porodica sa decom koje su taj dan provele na vašaru u Belom Potoku. Sudar se dogodio na krivini, pa mašinovođe, kako su tvrdile, nisu mogle na vreme da koče.
Šinobus poput onog u kakvom su stradali putnici.
Miodrag Nestorović, mašinovođa teretnog voza tvrdio je da je imao u Lipi otvoren signal, a isto se čulo i iz šinobusa.
Ogromna lokomotiva serije 661 pred kojom putnici šinobusa nisu imali šanse.
Spasavanje velikog broja povređenih je išlo jako otežano jer su sa obe strane pruge bile provalije obrasle bagrenjem. Pomoć je zbog nepristupačnosti terena stigla tek dva sata posle nesreće.
Lekari VMA, Hitne pomoći, pripadnici garnizonske brigade JNA i milicioneri izvlačili su po mraku nastradale i ubacivali ih u sanitetski voz koji je u međuvremenu stigao.
Posle prve ture spašavanja u vagonima je ostalo preživelih do kojih spasioci nisu mogli da dopru, a nisu stigli ni do putnika koji su bili u vagonu strovaljenom u provaliju od jačine udarca.
Zbrinjavanje teško povređenih na licu mesta, u posebnom sanitetskom vozu.
Od siline naleta prvi vagon je bio potpuno smrskan, drugi je odleteo u ambis, a treći se popeo na prvi. Silovit sudar je uslovio i raspad lokomotive teretnog voza.
Poslednje čega su se sećali Miodrag Nestorović i Dragan Vujičić iz teretnjaka bila je kiša i zbog jakog pljuska uključili su brisače. Kada su ugledali šinobus iz suprotnog pravca kočili su, ali bezuspešno. Ostali su nepovređeni.
Jedna od žrtava ostala je zauvek neidentifikovana.
Na suđenju su tvrdili da su se kretali brzinom od 55 kilometara na čas, dok je drugo vozilo išlo 60 kilometara na sat. Dvojica motorovođa iz šinobusa, Svetislav Arsenijević i Dragoslav Dimitrijević su se takođe izvukli bez povreda, dok je mašinovođa Radoslav Šukalo zadržan u bolnici.
Očevici su tvrdili da je teretnjak prošao kroz crveni signal na stanici Lipe, da je pokidao skretnicu i nastavio ka Kasapovcu. Po signalizaciji šinobus je mogao slobodno da se kreće i kada su mašonovođe videle svetla iz suprotnog pravca davali su zvučne signale koje iz teretnjaka nisu čuli.
Leposava Jelić iz Male Ivanče je bila u šinobusu i u izjavi medijima rekla je da se i sama čudi kako je ostala nepovređena pošto su svi oko nje bili ili sa teškim ozledama ili mrtvi.
Vojnici JNA nose sa mesta tragedije tela stradalog deteta Gordane Kosanović i njene majke Ljiljane, dok u sredini kolone pridrżavaju povređenog Ljiljaninog oca.
U pomoć spasiocima pritekli su lakše povređeni putnici.
Dragoslav Stamenković, koji je bio u šinobusu opisao je nesreću sledećim rečima:
– Bilo je to baš kada je kiša prestala. Došlo je kao udar groma.
Udes kod Kasapovca dogodio se u trenutku kada na stanici u Vrčinu nije bilo nijedne lokomotive koja bi mogla na nepristupačno mesto nesreće da dovuče sanitetski voz. Lekari i spasioci su morali da sačekaju lokomotivu iz Ćuprije kako bi pritekli u pomoć.
Pruga kod stanice Vrčin: nedaleko odavde desiće se strahovit sudar. Foto: Mladen Žarković.
Takav teren je uslovio i da vest o velikoj nesreći u Kasapovac donese učenik Ljubiša Stojimirović 20 minuta posle udesa i to tako što je dotrčao, i pozove pomoć.
Dvadeset ekipa hitne pomoći i dve sanitetskog garnizona automobilima su krenuli na mesto nesreće, ali su mogli samo do Vrčina, pošto je pristup mestu nesreće bio moguć samo šinama. U pomoć su krenuli tek oko 23.15, a do tada su nepovređeni izvlačili mrtve i povređene putnike.
Prizor je bio stravičan. Mnogi teško povređeni su umrli čekajući da stignu lekari. Morfijum koji je ponet da ublaži bolove je ubrzo potrošen, kao i šine za vezivanje preloma kostiju. Među povređenima je bilo dosta dece, a stizali su ljudi iz susednih sela i tražili svoje najbliže.
Teško povređeni putnici prebacivani su u Drugu hiruršku kliniku i VMA u Beogradu oko dva posle ponoći. Ubrzo nije bilo mesta za sve unesrećene, pa su osposobljene nove prostorije za prijem. Ljudi su smeštani i u hodnik ispred ambulante.
Na Hirurškom odeljenju Železničke bolnice bio je Radovan Šukalo, mašinovođa šinobusa. Imao je na čelu ranu zvezdastog oblika i nekoliko ogrebotina, a povremno je i gubio svest.
Reporterima „Novosti” ispričao je sledeću priču:
– Voz je krenuo u 20.01 i u početku je imao jako malo putnika. Napunio se u Belom Potoku, valjda zbog vašara. U Vrčinu i Kasapovcu je izašlo dosta njih i mislim da ih je u prvom vagonu ostalo svega petoro ili šestoro. Vidljivost je zbog kiše bila vrlo loša. Ispred jedne krivine primetio sam da nam u susret dolazi drugi voz. Rastojanje je bilo svega 20-30 metara.
Šukalo se dalje ničega nije sećao. Nije znao ni da li je iskočio sam iz voza ili je ispao od siline udarca. Tvrdio je da je čuo strahovit tresak i da se na njega sručilo mnogo predmeta. Kada se osvestio video je da se teretnjak nalazi tik uz njega. Ustao je i potrčao ka stanici Lipe da javi o nesreći, ali je ponovo izgubio svest. Kasnije je sanitetskim vozom prebačen u bolnicu.
Velimir Stepanović, istražni sudija i stručne ekipe Sekretarijata unutrašnjih poslova izvršile su uviđaj i utvrdili su da je do nesreće došlo zbog nesavesnog obavljanja dužnosti skretničara i otpravnika vozova u stanici Lipe, kao i mašinovođe i njegovog pomoćnika iz teretnog voza.
Istražni sudija je tada lišio slobode Milana Mudrića, otpravnika vozova, Radojicu Ivanovića, Živorada Petrovića i Borivoja Miljuševića, skretničare, Miodraga Nestorovića, mašinoviđu i njegovog pomoćnika Dragana Vujičića.
Porodice žrtava na mestu nesreće, jutro nakon sudara.
Među stradalima u Vrčinu tog avgusta 1971. najviše je bilo žitelja Ripnja, čak 18. Većina je sahranjena na groblju Trešnja, a poslednjem ispraćaju prisustvovali su i visoki zvaničnici Skupštine Srbije, SSSRN, gradski čelnici… Nikada ovo groblje, čak i u vreme rata, nije bilo natopljeno suzama kao tih dana.
Porodica Skadrić iz zaseoka kod Ripnja izgubila je čak sedam članova porodice, a osmi Živorad osamnaestogodišnji učenik borio se za život.
Deda Negosav i baba Jelka ostali su bez sina Radomira i snahe Radmile i njihovo dvoje dece – Slobodana i Slobodanke. Oni su tog dana krenuli na vašar i nisu se vratili.
Na spisku su bili i bliski rođaci, nekoliko kuća udaljeni od njihovog doma – Živoslav i Ljiljana, kao i Slobodan, trgovački pomoćnik u preduzeću „Zadrugar”.
