Bio je onomad Lazar Mušicki jedan od najimućnijih u Marinkovoj bari. Čovek u godinama tamo neke 1933. kada se završava ova naša priča. A počinje tek koju godinu ranije.
U danu kada mu je jedan susret u trenu život okrenuo naglavačke. Do suda je naposletku stigao..
Taman kad je pozdravivši svoju mladu ženu nameravao da kroči u dvorište svoje kuće u Peke Pavlovića, pokraj njega se najednom pojavila jedna druga žena – u pedesetim, sva u crnom. Sasvim slobodno ga je uhvatila za ruku i pitala da li je on Lazar. Zbunjen neobičnim ponašanjem nepoznate mu osobe, potvrdio je, a na njenom licu pojavio osmeh.
Poznaješ li me?
Starac je sumnjičavo zavrteo glavom.
Njegova supruga je s velikom pažnjom posmatrala ovaj neobičan susret.
Došljakinja mu se još malo približila ne puštajući njegovu ruku.
A sada?
Ponovo je odmahnuo glavom.
Stavila je prst na mladež na svom uvelom licu.
Da li se bar njega sećaš?
Ne, ne… – ponavljao je Lazar.
Nije mogla razaznati da li zaista se ne seća ili se pravi. Nije to očekivala. Ispustila mu je ruku i skoro se privila uz njega.
Ja sam, Lazare, tvoja žena Jelena sa kojom si se pre 37 godina venčao u Zvečki. Prepoznala sam te malopre na ulici. I evo došla sam da nastavimo da zajedno živimo.
Starac se uhvatio rukama za niski ploti dok je očima pokazivao svojoj mladoj ženi da ne prilazi, gošći u crnom je samo izustio da tiše govori. Poslušala je.
Što je tiše mogla, a da bi on sve dobro razumeo, objasnila mu je da je koji dan ranije došla u Beograd u goste svojoj sestri Milevi Sretenović, koja stanuje nedaleko od ulice Peke Pavlovića. I tako šetajući tog dana slučajno je zapazila Lazara. Iako su prošle bezmalo četiri decenije otkako ga je poslednji put videla, tamo s kraja 19. veka, odmah ga je prepoznala.
Dugo su ostali u dvorištu i tek pred noć su se rastali. Mlada žena Mušickog nije im smetala.
Šta se onda zbilo? Koliko sledećeg jutra Jelena je otišla u 11 kvart kod starešine Petrovića i sve mu potanko ispričala.
Venčali smo se u selu Zvečka pre 37 godina. Živeli smo dobro. Godinu kasnije rodila sam ćerku. Tada na moju nesreću dođe neka vršaća mašina. Moj muž ostavi kuću i pođe od sela do sela sa ljudima koji su rukovali mašinom. I od onda ga moje oči više nisu videle sve do juče – govorila je starešini kvarta i dodala da je od suseda u Marinkovoj bari saznala da mu je ona mlada žena što je bila u dvorištu supruga iako joj je on rekao da je to samo domaćica koja mu pomaže.
Jeste li ga pitali da li želi da produži da živi sa vama? – interesovalo je Petrovića.
Neće on ni da čuje. Kaže da se razveo sa mnom. Ja mu kažem da to ne može tako da bude jer je naše dete živo. Ima već 36 godina. Zato sam došla da vam se požalim.
Petrović je kazao Jeleni da ode u Zvečku, pokraj Obrenovca, da tamo izvadi uverenje da je zakonita žena Lazara Mušickog.
Tri dana kasnije vratila se u Beograd. I ne samo da je donela uverenje da je ona žena nego je pronašla još nešto – venčani list u kojem piše da se Lazar 1923. godine venčao sa nekom Radmilom Srebrić!
Crni, Lazare! Ne piše mu se dobro nikako…
Policiji je delovalo da je po sredi najverovatnije bigamija, pa je Petrović naredio pisaru Milohniću da povede istragu.
Još istog dana Mušicki je uhapšen. Bio je visok, pogrbljen. Teško je govorio zbog tuberkuloze. Dao je iskaz u 11. kvartu ali sasvim suprotan od onoga što je žena u crnom ispričala.
Istina je da sam se venčao sa Jelenom. Pošto je rodila dete koje je odmah umrlo, ona je napustila moju kuću i otišla svojoj majci. Ja sam tražio da mi se vrati. Nije htela. Tada sam uputio i tužbu za razvod braka. Posle sam krenuo u svet – rekao je Lazar.
Naveo je da su i ratovi prošli i da je onda rešio da se ponovo oženi.
Odem u Zvečku i tamo nađem nekog Jeremiju Đorđevića, sveštenika. Ispričam mu sve. Pomenem da sam uputio tužbu Duhovnom sudu i kažem da su mi neki rekli da je došlo rešenje da smo se razveli. Samo ja to rešenje nisam nikako dobio.
Sveštenik mu je rekao da mu ostavi 500 dinara i da će on da uredi celu stvar.
Tako ja otputujem u Beograd. Posle nekoliko dana dođe pismo od njega da je sve u redu i da mogu sa verenicom Radmilom Srebrić da dođem u Zvečku da me on venča. Tako sam se ja drugi put oženio 1923.
Dve godine kasnije Radmila je rodila devojčicu, ali umre od tuberkuloze sedam godina kasnije. Ostadoše on i dete.
Šta sam mogao nego da uzmem nekoliko služavki da mi čuvaju ćerku. Ali bile su sve rđave. Tada mi je neki prijatelj predložio da se ponovo oženim. Nađu mi Nataliju. Izvadim umrlicu Radmilinu i lepo se venčam u Voždovačkoj crkvi. Hvala Bogu uskoro će me obradovati, u blagoslovenom je stanju.
Eto, tako je teklo, zaključio je Lazar.
Sada, posle toliko godina, pojavljuje se Jelena i hoće da živim sa njom. Neću! Meni je pop Đorđević rekao da sam ja razveden!
Ali Jelena je imala zvaničan dokaz da je zakonita žena. I to je Lazara teralo na robiju zbog bigamije! Policija ga je uputila u odeljenje Krivične policije gde je nastavljena istraga. Odužilo se koji mesec da bi naposletku 3. maja 1933. doneta odluka da bude pušten jer je, navedeno je, slučaj njegove krivice zastareo, odnosno proteklo je bilo više od 30 godina otkako se venčao sa Jelenom.
Vratio se svojoj trećoj ženi neprestano tvrdeći da se razveo od Jelene jer ga je u to ubedio pop Đorđević i to bez ijednog dokaza (možda je onih 500 dinara bilo dovoljno svešteniku da opere svoju savest pred Bogom?!).
A nije verovao Mušicki ni da je ćerka koju je dobio sa prvom suprugom uistinu živa kao što je ona tvrdila, jer nije je video nijednom dok je istraga trajala.
Tako je i umro. Sa oba uverenja utisnuta duboko u sebi.
