Čitav vek Neznani junak sa Avale simbol je požrtvovanosti i patriotizma čitavom srpskom narodu. Iako je poznato kako je poginuo i koliku je žrtvu podneo ovaj mladi heroj, njegovo ime verovatno će zauvek ostati nepoznato.
Ipak, njegova anonimnost učinila je da ga svako može smatrati sinom, bratom, ocem ili drugom i saborcem, čovekom koji je najsvetliji primer časti i junaštva. Upravo zato pitanje „Ko je Neznani junak sa Avale?“ ima jedan siguran odgovor – on je svako on nas.
Neznani junak – mlad i krupnih očiju
Neznani junak poginuo je 1915. kada ga je pogodila austrougarska granata u blizini Žrnova na Avali. Nemački vojnici sahranili su ga u krateru koji je projektil napravio i postavili krst sa natpisom „Nepoznati srpski vojnik“ („Ein unbekannter serbischer soldat“).
Grob Neznanog junaka prvi je krenuo da posećuje Svetislav Vićentijević, nekadašnji predsednik opštine Beli Potok, nakon što se vratio sa fronta. On je tvrdio da je ovaj mladi junak bio iz 7. puka 2. bataljona Dunavske divizije. Nakon toga, od kasne jeseni 1915. pastiri iz Belog Potoka stalno su obilazili ovaj grob i ostavljali cveće, brinući kao da im je tu sin sahranjen. Na kraju mu podigoše i piramidalni spomenik koji je stajao sve do rušenja Žrnova i podizanja spomenika Neznanom junaku koji je projektovao Ivan Meštrović na zahtev kralja Aleksandra I Karađorđevića.
Iako Neznanog junaka niko od Belopotočana nije video živog, ima onih koji su upamtili njegovo izmučeno telo obučeno u istrulelu bluzu redova. Bio je to prizor tako blizak svima u tim ratnim godinama. Prizor koji je Neznanog junaka učinio znanim i bližnjim svakome.
Čobani su u to vreme znali da pričaju kako su videli telo poginulog redova kada je sahranjivano: „Beše lep, tanak, sa krupnim očima. Lep mnogo i mlad“, opisivali su ga pastiri.
Granata umesto jastuka za nežnog vojnika
Identitet Neznanog junaka pokušala je da utvrdi zvanična državna komisija. Ona je 23. novembra 1921. godine izvršila ekshumaciju tela i napravila uviđaj.
Isprva postojala je sumnja da je neprijatelj postavljenim natpisom na grobu želeo da zapravo sakrije telo nekog svog važnog vojnika. Ovakvim potezom, spekulisalo se, Austrougari bi sebi ostavili mogućnost da se kasnije vrate i postave spomenik ili prenesu telo u svoju zemlju.
Ipak, ove sumnje brzo su raspršene.
Nakon kraćeg otkopavanja otkriveni su prvo delovi artiljerijske mine koja je ubila Neznanog junaka, a koji su bili postavljeni pod glavu poginulog vojnika, a zatim i čitavo telo.
Kako je u predratnom listu „Vreme“ zapisao novinar Ante Matekalo, komisija je radila čitav dan.
Šef tehničke policije Andonović uzeo je lobanju u ruke. Bila je oštećena i izgledala je sitna kao u dečaka. Pod glavom nije nađena amajlija sa imenom već samo razasuta ratnikova municija.
Ovo je bio jasan znak da se radi o mladom redovu. Naime, vojnici koji su duže bili na ratišu imali su oko vrata amajliju sa imenom i pukovskim obeležjem. Međutim, oni mlađi koji su tek dolazili u boj amajlije nisu imali i u slučaju pogibije njihova imena nisu mogla biti utvrđena na ovaj način.
Komisija je pretražila svaki deo opreme kako bi se utvrdilo ime Neznanog junaka, ali bez uspeha.
Kostur je bio srednje veličine, tanak kao kod momka koji još nije dorastao. Prsti su držali oštru municiju kojom se naša vojska snabdevala od 1908. Opasač je obavijao štrik koga već godinama nije bilo. Kajiši su padali preko desnog ramena, a na dnu groba bile su teške cokule… Srce mu je negde na avalskoj kosi iščupala granata. Cela leva strana grudnog koša nestala je iskidana i raznesena.
Ovom ratniku neprijatelj nije mogao srce da sahrani, rekao je sa ponosom jedan starac iz Belog Potoka, piše novinar.
Te čizme zaista su pripadale srpskom vojniku. Samo heroj-fanatik mogao je da ratuje u ovim cokulama koje su noge pretvarale u žive rane, u cokulama koje je ovaj čovek vezao oštrom telegrafskom žicom, zabeležio je Matekalo
Upleten u kostur policija je pronašla i jedan maleni novčanik sa tri stara dvodinaraca kralja Petra i jednim grošem, a tu je ležalo i jedno parče papira.
Živan Marković iz Belog Potoka koji je tvrdio da kako je, sa još nekoliko kolega, iskopavao grob Neznanog junaka Matekalu je ispričao:
Ja sam iskopavao sa još trojicom. Pogledao sam, a ono sitno pismo, kao ljubavno. Pamtim kao sada gde piše: „Da nam dođeš, Mile, što pre. Željni smo te svi, a najviše ja“. I ništa više. Hartije su bile iscepane i istrulele. Ko je on – niko ne zna, ali da ga je neko voleo, zakleću se. Pisala mu je žena ili verenica.
Ipak, inspektor Andonović je naveo da, iako hartija jeste nađena, na njoj su se samo mogle naslutiti neke crtice, ali nije bilo moguće bilo šta pročitati.
Ja držim da je ova hartija, ustvari, presavijena stara novčanica od 10 dinara. Upoređivao sam ih i format potpuno odgovara, rekao je Andonović.
Sačuvan za večnost
Selidba posmrtnih ostataka mladog vojnika u mauzolej na Avali sprovedena je 1938. godine, odmah nakon završetka spomenika Neznanom junaku, a sve stvari koje su bile u njegovom grobu, kasnije su smeštene u beogradski Vojni muzej.
Ipak, deo javnosti bio je protiv toga da ovaj neznani heroj ostane na beogradskoj planini. Tako se čuveni Branislav Nušić svrstao u ovaj tabor obrazlažući da Neznani junak ne treba da bude daleko od žitelja prestonice koji žele da mu iskazuju počast.
„Na Avalu se sklanjaju samo dobrostojeći ljudi koji imaju automobile, odvodeći tamo ljubavnice…“, napisao je Nušić.
Ipak, Neznani junak ostao je na Avali za navek, dok su tela vojnika koji su takođe bili sahranjeni na ovoj lokaciji, preneti u kosturnicu kod crkve Ružice u Beogradskoj tvrđavi.
Sam spomenik Neznanom junaku proglašen je za spomenik kulture 1984. godine, dok je 1987. utvrđen za kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Sećanje na Neznanog junaka zauvek će nastaviti da živi u sećanju i srcima svih Srba.
