Jedan od simbola Beograda, hotel „Avala“ na istoimenoj beogradskoj uzvišici, već gotovo 100 godina želi dobrodošlicu svima koji su se zaputili da odaju počast neznanom junaku iz svih onih ratova koje je skromni srpski seljak vodio braneći i osvajajući svoju slobodu. Ili bar u potragu za kutkom mira pod krošnjama bujnih šuma.
Nekadašnje stecište elite i predmet kontroverze, hotel na Avali još i danas u svojim kuloarima skriva taj diskretni šarm starobeogradske buržoazije.
Kad kralj kaže, mora da se gradi
I šest godina pre nego što će razornim detonacijama biti razoren drevni Žrnov i udarcem čekića kralja Aleksandra početi izgradnja Spomenika Neznanom junaku, Avala je bila pravo gradilište. Ideja da se brdo na samoj granici beogradskog atara pretvori u novo izletište rodila se posle Prvog svetskog rata, kada je Beograd krupnim koracima koračao ka statusu metropole i lagano se prelivao preko imaginarne granice varoši na liniji Istočni Vračar – Zapadni Vračar. Nekadašnja sela u okolini postajala su beogradska naselja, a novi varošani tražili su mesta na kojima će moći da provedu sate i dane dokolice.
Uostalom, turistički potencijal Avale bio je neosporan. Naseljena još od vremena neolita, Avala je dugo bila rudnika, ali i strateško uporište sa koga se videla cela okolina – od Šumadije do Srema i Banata. Nepristupačna, obrasla dubokom šumom, sa brojnim izvorima, a opet relativno pitoma, bila je savršeno izletište dovoljno udaljena, a ipak blizu gradu za jednodnevni izlet. Zimi, padine su bile dovoljno strme da pruže pravi skijaški doživljaj svima koji su želeli da se okušaju u ovooj novoj i modernoj sportskoj disciplini.
Uređenje Avale, dakle, počelo je sredinom dvadesetih godina prošlog veka kada je sagrađen planinarski dom i prosečene staze za planinare i rekreativce. U drugoj fazi počela je i izgradnja kružne ceste koja se serpentinama penjala od podnožja do vrha na kome se nalazio prvobitni spomenik nesrećnom vojniku koji je poginuo 1915. tokom poslednje odbrane Beograda. Sve ovo sprovođeno je po planovima i o trošku Ministarstva šuma.
Na samom vrhu, odakle se pružao prelep pogled, prema zamisli kralja Aleksandra odlučeno je da se izgradi moderni hotel koji će posetiocima nuditi predah i zabavu tokom dnevnog ili višednevnog boravka. Projekat je 1927. godine poveren ruskom inženjeru Lukomskom, koji je svojim planom spojio modernizam sa elementima izvorne srpske arhitekture.
Sam plan bio je veoma ambiciozan. Novoizgrađeni put vodio je do platoa na koji je bio namenjen za parking, odakle bi se širokim stepenicama posetioci penjali do sledećeg na kome se nalazio vodoskog oko koga su bile smeštene cvetne leje. Tu su bile smeštene i dve figure sfingi, rad ruskog vajara Vladimira Zagordnjuka. Napokon, na trećem nivou nalazila se treća terasa koja se pružala oko čitavog hotela, obrasla bršljanom.
Čitajući opis hotela, može se pretpostaviti da nije bio namenjen za duži boravak većeg broja gostiju. U prizemlju se nalazio restoran i tri izdvojene sobe, separea za one koji su želeli diskretniji boravak. Na spratu se nalazio ulazni hol i četiri luksuzne sobe sa sopstvenim kupatilom. Prava ekskluziva nalazila se na krovu zgrade, koji je bio ravan i pretvoren u veliku terasu. Upravo je ovaj neometani pogled bio nešto čime su se projektanti i Ministarstvo šuma posebno ponosili.
Celokupni projekat procenjen je na 2 miliona ondašnjih dinara, dok je završetak radova bio predviđen za 1. jul 1929. godine. Napokon, radovi su počeli oktobra 1928. godine, a za potrebe hotela u narednim mesecima razvučena je celokupna električna i vodovodna mreža do samog vrha planine. U podnožju Avale izgrađena je i električna centrala, kao i parking koji je mogao da primi 400 vozila.
Šta će radni čovek na Avali?
Izgradnja luksuznog hotela na Avali donela je i izvesno protivljenje u beogradskoj javnosti. Tako gospodin Behmen, narodni poslanik, na jednoj od sednica Narodne skupštine pita vladu koja je uopšte svrha izgradnje hotela u već prezaduženoj zemlji, uz opasku: „mi ćemo u idućem državnom budžetu imati pozicije i za kelnere, kelnerice i sobarice. Prosto kao da je država svršila sve poslove važnije pa joj sada nije preostalo više ništa nego da podigne hotel na Avali da bi se u njemu mogli priređivati ručkovi i večere!“
Sličnu kritiku iznose i ondašnje novine koje donose troškovnik odlaska na Avalu. Naime, u to vreme automobili su još uvek bili prevozna sredstva elite, te su se obični građani, za koje je Avala i bili namenjena, morali snalaziti na različite načine. Doduše, ni Beogradska opština nije ostala gluva na apele, te je ustupila dva autobusa koja su tokom letnje sezone vozila od hotela „Slavija“ do podnožja Avale. Odatle je trebalo popeti se do samog vrha peške prateći 4 kilometra dugu stazu. Za one više sklone avanturi, planinarsko društvo organizovalo je pešačke ture od Banjice do Avale. I ma koliko idilično izgledala čitava ova priča, stvarnost je bila drugačija. Autobus je bio izuzetno skup. U jednom smeru karta je koštala 12 dinara, te je prema proračunima predratnog „Vremena“ ukupni trošak prevoza, ića i pića za četvoročlanu porodicu iznosio čak 200 dinara. Zaista veliki izdatak za radnog čoveka.
Kad je bal, nek je „Tanderbal“
Bez obzira na sva protivljenja, hotel je otvoren sredinom 1929. godine. Te iste godine organizovan je i prvi doček Nove godine. Već naredne, postaće mesto na kome su održavani prijemi, ručkovi i večere za ugledne i poznate goste. Program je obuhvatao obilazak i polaganja venaca na Spomenik neznanom junaku, šetnju uređenim parkom i ručak ili večeru sa pogledmo na Beograd.
Ispostaviće se da, iako namenjen samo noblesu, hotel je bio veliki uspeh. Već dve godine kasnije, dozidan je po projektu arhitekte Aleksandra Sekulića, koji je na prelepoj terasi dozidao još nekoliko hotelskih soba. Te iste godine Ministarstvo šuma raspisuje konkurs za izdavanje u najam, te hotel prelazi pod upravu iskusnog kafedžije Lazara Markovića.
Zahvaljujći Markoviću, „Avala“ je zasijala punim sjajem. U restoranu se služila najfinija francuska kuhinja, a svako veče nastupala je probrana živa muzika. Kada je beogradski radio napokon pustio svoje talase, priređivane su ekskluzivne igranke na kojima se puštala muzika sa radio aparata, danas pomalo smešno, ali u to vreme pravo čudo tehnike. Poseban deo usluge bila je recepcija koja je radila čitave noći i primala goste koji bi se i u gluvo doba zaputili put beogradske planine. Bio je i polazna tačka reli trka koje su tada, kao i sada, organizovane niz i uz kružnu stazu oko Avale.
A onda je nastupio rat, pa nacionalizacija, ali je hotel i dalje ostao institucija za sebe. I tako sve do danas.
