Na razmeđi opština Vračar i Voždovac ušuškano je jedino beogradsko brdo koje ima dva imena. I oba su u upotrebi, skoro pa ravnopravno.
Uske ulice kojima se provlači trola, trošne sivkaste kuće i komšije koje još jedni drugima govore dobar dan, miris lipa i mirnoća kraja očaraju svakoga ko se uspne od Dušanovca ili se ovde spusti od Crvenog krsta.
Ali, mnogi pomisle da se, kada se kaže Pašino ili Lekino brdo, misli na dva naselja. Onaj ko ne poznaje kraj, teško da može lepo da prepozna gde brdo i počinje, a gde se završava. I inače nekako tajnovit i skriven, ovaj kraj dubletom svog imena daje naročitu zagonetku.
Pa onda, ko je Paša, a ko Leka?
Kao što to biva sa starim naseljima, neko lično ime postane njgov znak prepoznavanja i odvoji se od ličnosti onog ko po kome je, zapravo nastalo.
Ipak, Leka nije deo neke davne istorije. I, premda Lekino brdo zvuči simpatično, kada tome dodamo prezime, neki će definitivno odlučiti da koriste stari naziv – Pašino brdo. Reč je, naravno, o Aleksanru Leki Rankoviću.
Ranković je baš u ovom kraju u predratno vreme, kada se na komunizam gledalo kao na opasnost po državu i poredak, ilegalno stanovao.
Tu je dočekao okupaciju. Uhapšen je upravo na ulici ovog brda 1941. godine od strane Specijalne policije i zbog svega toga, istorijske uloge i važnosti Rankovića u novom sistemu uspostavljenom od 1945. godine, posle rata čitav kraj dobio je novo ime – Lekino brdo.
To se ime urezalo, pa i danas ga ljudi koriste. Ali ipak, u opticaj je u međuvremenu vraćeno i staro ime – Pašino brdo.
Ovaj naziv zaista jeste star. U vreme kada niko nije ni sanjao da bi Pašino brdo moglo da bude deo Beograda, jer se radio o podosta udaljenom predelu, nema sumnje tada poprilično divljem.
Kraj je dobio na značaju tokom Prvog srpskog ustanka. Kraj izvora zvanog Šarena česma, ustanici su sustigli beogradskog Sulejman-Pašu. Naravno, on je sa svojom nemalom pratnjom ubijen. Pokušao je da pređe u Carigrad, ali večno sećanje na njega ostalo je tamo gde je odbrojao poslednje minute – u Beogradu.
Česma je, tako, dobila naziv po paši, a onda i brdo. Mada, mesto gde se nalazi česma ne pripada u današnje vreme naselju Pašino brdo.
Iako je bilo pusto i van grada u vreme kada je on potpadao pod ruke našeg naroda, danas ovo naselje zaista izgleda staro. To ne treba da čudi, budući da je naseljavanje počelo pre više od 100 godina. Banke su otkupljivale poljoprivredna imanja, usledila je parcelacija, formirane su ulice i placevi su se nudili kupcima pod finim uslovima.
Tako nastaje mirno beogradsko predgrađe, poput drugih voždovačkih, zvezdarskih i palilulskih naselja.
Nisu ga naselili naročito bogati ljudi, ali jeste svet činovnika i radnika. Skromne kuće i suživot komšija koje su se u Beogradu, u takvim naseljima, uvek lepo slagale.
Naselje je dobilo prve kaldrmisane ulice, u kojima je čak i kanalizacija bila sprovedena još tridesetih godina 20. veka.
Najveća nesreća u istoriji Pašinog / Lekinog brda, desila se u proleće 1944. godine kada su saveznički bombarderi izručili smrtonosni tovar po celom kraju, pogrešivši u nišanjenju na Savski most. Mnoge kuće su bile sravnjene sa zemljom, a ono najteže, ljudske žrtve, bile su brojne. Od te tragedije kraj se teško oporavljao, i mnogo je decenija trebalo da prođe da se rupe na određenim adresama u ulicama popune novim zgradama.
Danas je ovaj kraj jedan od najatraktivnijih za izgradnju modernih stambenih zgrada, a novi stanari dolaze ovde privučeni ne samo starom slavom Brda i njegovim ulicama, već i zbog neke posebne atmosfere kojom odiše čitav kraj. A dilemu s početka teksta – da li Paša ili Leka – razrešiće jedino vreme.
