BEOGRAD – „Ovo je taj lanac, o kome je govorio Kristijan, koji je bio najteži od svih (više od 700 grama), posle čega je Krile napravio onaj njegov od preko dva i po kila“, pričalo se devedesetih o Romeu Saviću, Voždovčaninu, kog su tada po Beogradu zvali kraljem podzemlja.
Ostao je upamćen po izjavi da nije kriminalac i da to što radi, radi „zato što mora“, ali da nije alav na pare.
Na pitanje kako bi onda objasnio to što radi i šta zapravo jeste, odgovorio je: “Nisam kriminalac, već čovek koji mora da radi neke stvari. Ne privlače me velike pare i zato sam normalan. Ali para imam, a ako Bog da, imaću ih i više.”
Kao i ostali iz tog vremena, nosio je po nekoliko zlatnih lanaca, a od pištolja se nije razdvajao, što se vidi i na tadašnjim fotografijama.
Ko se seća tih vremena, seća se i „dizelaša“ – „dizel farmerki“ u koje su „žestoki momci“ uvlačili sve – od majice, preko duksa, rolke, pa i čitavog džempera ili gornjeg dela trenerke jer tako se tada nosilo.
Prvi „dizelaš“ navodno je bio Knele kog su potom svi kopirali.
U jednoj od objava popularne Fejsbuk grupe Legende devedesetih, koja se bavi tematikom i akterima tog doba, navodi se i sledeće:
„Romeo Savić je prvo bio s Kristijanom u ekipi, ali se razočarao u njega kad mu nije pomogao tokom sačekuše koji su im napravili Novobeograđani u Proleterskih brigada (Krunska) kad su se vraćali iz bilijar kluba Điđi. Kad je uvideo kakve sve mane ima Krile, priključio se Kneletovoj ekipi. Sa njim je išao, što se kaže, i u vatru i u vodu. Postali su prijatelji od prvog trenutka kada su se upoznali. Bili su nerazdvojni. Sudbina je tako htela da ne budu zajedno kad je Knele ubijen. Noć pre toga, Romeo je uhapšen. Na sahranu je došao ujutru direktno iz zatvora, ni pertle nije imao na patikama.
Njegova smrt je tek posebna priča jer je navodno i dan-danas misterija. Navodno je u tri sata ujutru dobio poruku na pejdžer od nekih devojaka, a u šest je već bio mrtav. Pronađen je ispred vrata svoga stana.
Devojka čije je ime stajalo ispod poruke rekla je Romeovoj majci da je ona nije poslala, da je to uradio neko drugi.
Savić nije želeo da govori o tome šta je radio sa otetim narkoticima, ali je objasnio na koji način je do njih dolazio:
„Upadao sam u kuće u kojima se skoro javno valjala droga, otimao sve što sam zaticao. Jedanput, dvaput, triput… I ko bi normalan to trpeo? Niko! Ali sam dobro znao kome droga pripada, morali su zato da budu mirni. Ne podnosim ni narkomane, a mnogi moji prijatelji su zavisnici.
Podelim im pare iako znam da bi me prodali budzašto, jer je droga čudo… Nije mi žao ničega što sam činio jer sam radio samostalno i svojeglavo. I nije mi žao ničega što sam učinio zbog prijateljstva. Nadam se da će mi tako biti vraćeno“.
